Uli­ca Ra­do­sa­va Bu­ri­ća 128, na Za­bje­lu u Pod­go­ri­ci. Slo­bo­dan Be­ćo Do­šljak u svom do­mu na li­stu pa­pi­ra za­pi­su­je sti­ho­ve. U so­bi ka­uč na ko­jem su na­ba­ca­ne stva­ri, oma­nja sto­li­ca, a na sto­lu još sto­ji do po­la sa­go­re­la šte­ri­ka ko­ja svje­do­či o do­sko­ra­šnjem ži­vo­tu bez stru­je. Ali, i da se na­đe za „ne daj bo­že”. A ni­je bi­lo ta­ko dav­no kad je ta šte­ri­ka bi­la sva svje­tlost do­ma omi­lje­nog dječ­jeg pje­sni­ka. Ona je osvje­tlja­va­la, ali na ne­ki na­čin i pri­kri­va­la za­pu­šte­ne zi­do­ve, is­pu­ca­li i od ga­re­ži po­cr­nje­li pla­fon, ras­kli­ma­na sta­ra vra­ta, ne­u­slov­no ku­pa­ti­lo, ne­is­pra­van špo­ret... Sko­ro šest de­ce­ni­ja sta­re ba­ra­ke ko­je je on­da­šnji si­stem pra­vio za rad­nič­ku kla­su u ovom di­je­lu gra­da još odo­li­je­va­ju zu­bu vre­me­na. Ova Be­ćo­va, ne­ka­ko naj­ži­la­vi­ja, svje­do­či o mno­go če­mu. Ona je bi­la dom po­ro­di­ce Do­šljak. Te dvi­je pro­sto­ri­je bi­le su do­volj­ne da pru­že uto­či­šte dje­ci dok od­ra­stu, za­vr­še ško­le i na­đu kom­for­ni­je. Da­nas je pod tim kro­vom ostao je­di­no Be­ćo, da odo­li­je­va zu­bu vre­me­na i bre­me­nu ko­je mu je isto do­ni­je­lo. Pje­snik ni­je imao nov­ca da bi­lo što pro­mi­je­ni.
– Tih 65 eura mje­seč­no ko­li­ko pri­mam ni­je do­volj­no ni­za­što. Če­sto sam raz­mi­šljao da pod­mla­dim ovu mo­ju sta­ri­cu-ba­ra­ku, ali ka­ko, sa čim? Za­jed­no smo sta­ra­li ona i ja. Ne bih znao da vam ka­žem ko se u ovim go­di­na­ma bo­lje dr­ži – kroz osmi­jeh ka­že Be­ćo.
Ni­je bi­lo ta­ko dav­no ka­da su lju­di do­bre vo­lje i ve­li­kog sr­ca vi­djev­ši u ka­kvim uslo­vi­ma bo­ra­vi pje­snik od­lu­či­li da po­kre­nu ve­li­ku ak­ci­ju. Mi­ško, Sla­đa­na, Mir­ko, Bo­ris, Bran­ka, Sa­ša, Bi­lja­na... sa­ku­pi­li su do­volj­no da pje­snik pla­ti stru­ju i obez­bi­je­di uslo­ve za nor­ma­lan ži­vot. Po­moć i po­dr­ška sti­za­li su sa svih stra­na. Be­ćo je bez ob­zi­ra na uslo­ve u ko­ji­ma je ži­vio pi­sao sti­ho­ve ko­ji su po­bra­li mno­ge sim­pa­ti­je, po­čev­ši od nje­go­vih kom­ši­ja Za­bjel­ča­na, pa na­da­lje pre­ko ci­je­le Pod­go­ri­ce i ši­re. Upra­vo zbog sti­ho­va, sa­nja­li­ca, za­go­net­ki i pi­ta­li­ca ple­me­ni­ti lju­di su se po­tru­di­li da ovaj pi­sac na­sta­vi sa svo­jim za­dat­kom, ali u bo­ljim uslo­vi­ma. Po­čet­kom ju­la u po­moć Be­ću pri­sti­gla je gru­pa rad­ni­ka Bo­ja i la­ko­va „Ka­me­le­on” sa na­mje­rom da adap­ti­ra nje­gov dom.
– Ka­da smo kre­nu­li sa ak­ci­jom „Osmi­je­hom obo­ji dom 2017.“ je­dan od pri­o­ri­te­ta bio je da i na­šem Be­ću adap­ti­ra­mo ku­ću u ko­joj ži­vi i stva­ra. Kao dru­štve­no od­go­vor­na fir­ma ko­ja po­slu­je na Za­bje­lu i kao Za­bjel­ča­ni sma­tra­li smo na­šom oba­ve­zom da po­mog­ne­mo čo­vje­ku ko­ji je svo­jim sti­ho­vi­ma uljep­šao dje­tinj­stvo mno­gih ge­ne­ra­ci­ja. I sad kad je po­sao za­vr­šen mo­že­mo sa ve­li­kim za­do­volj­stvom re­ći da je pra­va sre­ća ra­di­ti za Be­ća – ka­za­li su iz Bo­ja i la­ko­va „Ka­me­le­on” ko­ji uz po­moć kom­pa­ni­je Ma­xi­ma iz Lu­ča­na spro­vo­de ak­ci­ju. Maj­sto­ri su pr­vo po­sta­vi­li de­mit fa­sa­du, za­tim sa­ni­ra­li ošte­će­nja na pri­lič­no do­tra­ja­lim zi­do­vi­ma. Na­kon to­ga ure­đe­no je dvo­ri­šte, ofar­ba­na sto­la­ri­ja i bra­va­ri­ja. Za­tim se pri­stu­pi­lo sre­đi­va­nju unu­tra­šnjo­sti ku­će. Po­sta­vlje­na je ke­ra­mi­ka u ku­pa­ti­lu, no­va pvc sto­la­ri­ja, zi­do­vi pri­pre­mlje­ni za gle­to­va­nje i kre­če­nje, vra­ta ofar­ba­na....
– Ka­da su mi iz „Ka­me­le­o­na” ka­za­li da će adap­ti­ra­ti ku­ću, ob­ra­do­vao sam se, ali sam znao da to ne­će bi­ti lak po­sao. Tru­dio sam se da ko­li­ko mo­gu po­mog­nem maj­sto­ri­ma. Ne­dje­lju da­na su ra­di­li i za­i­sta se po­tru­di­li. Sad sve iz­gle­da pre­li­je­po. Čak sam od pri­ja­te­lja Dar­ka na po­klon do­bio i kli­mu. Hva­la svi­ma – ka­zao je Be­ćo, dok je u no­vom am­bi­jen­tu svo­ga do­ma sla­gao pa­pi­re sa pje­sma­ma za svo­ju sle­de­ću zbir­ku. Ka­že da će se u njoj na­ći i ne­ko­li­ko stro­fa za sve lju­de ve­li­kog sr­ca ko­ji su mu po­mo­gli. I dok su maj­sto­ri pa­ko­va­li stva­ri i spre­ma­li se za no­ve ra­do­ve u okvi­ru ak­ci­je ko­ju spro­vo­de „Ka­me­le­on” i Ma­xi­ma, Be­ćo je sta­jao na vra­ti­ma svo­ga do­ma. Sa dva ek­se­ra pri­ku­cao je broj 128 na zid. Broj ko­ji pro­la­zni­ku slu­ži da se lak­še sna­đe, a pje­sni­ku mno­go vi­še.